MOŽDA SANJATI!

Šta se dogodi kada se karakter iz predstave "Snovi i prepreke" zavrti, i u tom okretu obre u novoj predstavi
"Možda sanjati"?


Taj "spin-off" dovodi do novih prizora koji postavljaju pitanja o smislu odlaska iz sopstvene zemlje, o životu u umetnosti,
o mogućnosti ili nemogućnosti izbora, o vrednosti sopstvenog sna.

Mlada žena svakoga dana, na putu do svog pozorišta, sreće čoveka koji na ulici okružen otpakovanim ruksakom i instrumentima, ogrnut ćebetom sa egzotičnom šarom, svira. Oni ne dele maternji jezik, ali dele drugačije jezike koji se prostiru van govora. Ona mu priča, ili samo zamišlja da mu priča, priču svog života. On joj odgovara muzikom.
Oni pokušavaju da nađu smisao svojih životnih izbora u svetu gde su ljudi prisiljeni
da napuste svoje domove da bi se spasli, u kome je nekada najvažnije slediti nit šekspirovskog snivanja. 

 

 

Režija i dramaturgija: Dijana Milošević
Glumica: Ivana Milenović Popović
Muzičar: Uglješa Majdevac
Muzika: P. I. Čajkovski, C. Nielsen, D. Brubeck, slovački folklorni motiv, muzička grupa Buldožer, W. Lutoslawski, I. Stravinski, U. Majdevac

Scenografija: Neša Paripović
Kostim: Ivana Stanković
Svetlo: Milomir Dimitrijević
Fotografija: Una Škandro

 
U predstavi su korišćeni tekstovi: Ivane Milenović Popović, odlomak iz "Hamleta" V. Šekspira, tekst Iren Majer iz knjige "Ženska strana rata", tekst Jugoslava Hadžića iz predstave "Snovi i prepreke"

PR i organizacija: Nataša Novaković

DAH Teatar zahvaljuje: Jadranka Anđelić, Zoran Lazović, Maja Mitić, Shira Wolfe

DAH Teatar posebno zahvaljuje Irini Kruzhilini za idejno rešenje kostima


Vladimir Kolarić, pisac, teoretičar filma i umetnosti
DO POSLEDNJEG DAHA

Totalitarni um bi da naš život i naši snovi budu ništa, i to ne samo sa stanovišta nekog konstruisanog totaliteta, nego i za nas same, za svakog/svaku od nas pojedinačno.

A predstava DAH Teatra "Možda sanjati!" (2016, režija Dijana Milošević) otvara nam prozore za i uramljuje (i to bukvalno - scenski) baš te naše male živote i male snove, za koje ne bismo smeli nikome da dopustimo da nas ubedi da su bilo isti kao svi/svačiji drugi bilo nebitni sa stanovišta celine. A ko određuje šta je i šta mora da bude ta celina - to nekako uvek propuste da nam kažu.

U svom zrelom i izgrađenom scenskom prisustvu Ivana Milenović Popović odigrava svoj život i svoje snove, a interakcija sa muzičarem (Uglješa Majdevac) omogućava da se to prisustvo odredi upravo kao takvo - scensko, igrom prevladavajući dihotomiju između stvarnosti i fikcije, života i umetnosti, sna i jave, snova i budnosti.

I naravno, to je predstava i o umetnosti i umetniku: jer šta kada se posle dugotrajnog i napornog sticanja umetničkih veština, "rada na sebi", ponovo - ali ovaj put baš kao umetnici - suočimo sa tvrdim zidom realnosti, kada shvatimo da za nas, i to za nas kao umetnike, ponovo nema bekstva, nema izlaza, nema koketerije, a da breme koje smo na sebe uzeli nije nimalo lako. Da bi sve osim toga da kažemo svoju reč bilo kukavičluk i zločin, i da konačno i mi, kao umetnici, nešto moramo. Da ta reč ponekad nije samo za nas, nego i za nekog drugog, za neke druge, koji u nas gladaju sa iščekivanjem i nadom, sa osećanjem da im - ipak i u osnovi - nešto dugujemo. Da kao umetnici moramo moći da se stavimo na mesto drugog, drugih, ponekad na mesto toliko drugih da im se ni broja ne zna, jer drugi nikada i ne bi smeli da budu broj.

A tamo, gde više niko nije broj - tamo bi morala da se rađa umetnost.

 

 

   
Dah Teatar - Centar za pozorišna istraživanja

 

english kontakt i kako do nas o nama predstave radionice predavanja internacionalna skola gostovanja mreza i saradnja festivali i susreti programi za mlade demonstracije rada partneri unutar laboratorije projekti home