Totalitarni um bi da naš život i naši snovi budu ništa, i to ne samo sa stanovišta nekog konstruisanog totaliteta, nego i za nas same, za svakog/svaku od nas pojedinačno. A predstava DAH Teatra “Možda sanjati!” (2016, režija Dijana Milošević) otvara nam prozore za i uramljuje (i to bukvalno – scenski) baš te naše male živote i male snove, za koje ne bismo smeli nikome da dopustimo da nas ubedi da su bilo isti kao svi/svačiji drugi bilo nebitni sa stanovišta celine. A ko određuje šta je i šta mora da bude ta celina – to nekako uvek propuste da nam kažu.

U svom zrelom i izgrađenom scenskom prisustvu Ivana Milenović Popović odigrava svoj život i svoje snove, a interakcija sa muzičarem (Uglješa Majdevac) omogućava da se to prisustvo odredi upravo kao takvo – scensko, igrom prevladavajući dihotomiju između stvarnosti i fikcije, života i umetnosti, sna i jave, snova i budnosti. I naravno, to je predstava i o umetnosti i umetniku: jer šta kada se posle dugotrajnog i napornog sticanja umetničkih veština, “rada na sebi”, ponovo – ali ovaj put baš kao umetnici – suočimo sa tvrdim zidom realnosti, kada shvatimo da za nas, i to za nas kao umetnike, ponovo nema bekstva, nema izlaza, nema koketerije, a da breme koje smo na sebe uzeli nije nimalo lako. Da bi sve osim toga da kažemo svoju reč bilo kukavičluk i zločin, i da konačno i mi, kao umetnici, nešto moramo. Da ta reč ponekad nije samo za nas, nego i za nekog drugog, za neke druge, koji u nas gladaju sa iščekivanjem i nadom, sa osećanjem da im – ipak i u osnovi – nešto dugujemo. Da kao umetnici moramo moći da se stavimo na mesto drugog, drugih, ponekad na mesto toliko drugih da im se ni broja ne zna, jer drugi nikada i ne bi smeli da budu broj. A tamo, gde više niko nije broj – tamo bi morala da se rađa umetnost.

– Vladimir Kolarić, pisac, teoretičar filma i umetnosti [DO POSLEDNJEG DAHA]