WOKE Festival, Paris, France (2025); Winterwerft Festival Frankfurt, Germany (2024); Međunarodni dani mira, Mostar, Bosna i Hercegovina (2024); Sommerwerft Festival Frankfurt, Germany (2023); Explorez Festival 2022, Amsterdam, Nederlands (2022); MITIN festival, Sevilla, Spain (2022); „Gradoznalci: festival kulturne šarenolikosti“, Beograd, Srbija (2022); Festival Spajajući vekove, Belgrade, Srbija (2021);

Živimo u vremenu ogromne količine globalnih informacija preko pristupa brojnim medijima i digitalnim platformama. To čini neke činjenice i priče brzo dostupnim i teže za prikrivanje (poput nasilja, ratova, svedočenja o zločinima itd.) ali sa druge strane čini se da ne doprinosi opštem razumevanju Drugoga i osećanjima i akcijama solidarnosti i pomoći.

Statistike i TV izveštaji ne govore toliko glasno koliko bismo želeli, čak iako su alarmantni. Prinudno raseljavanje udvostručilo se u poslednjoj deceniji. Sa brojkama za koje se procenjuje da su prešle120 miliona ljudi u 2024. godine, navikavamo se na patnje izbeglica i migranata širom sveta.

Ali ipak, počela sam da zamišljam ovu predstavu dok sam gledao jedan dokumentarac, upravo u trenutku kada je sirijski imigrant očajnički vrisnuo: „Ne možete nam ovo raditi, ne možete nam ovo raditi!“. Stojeći u gužvi ispred zvaničnika jedne evropske zemlje koji je čitao spisak imena koja treba premestiti u drugu zemlju, ovaj čovek je bio na ivici da bude odvojen od porodice i prijatelja.

Predstava ZEMLJA usmerena je na mesto u našem umu i srcu koje može da oseti tuđi bol i upozorava o potrebi da se jednako brinemo i o ljudima i biljkama/prirodi. Poziva na buđenje zbog hitnosti da se brinemo o našem prirodnom okruženju, našoj planeti i o našim sugrađanima koji traže novu zemlju.“

J.Anđelić, rediteljka predstave

U njoj igraju biljke i ljudi, i jedni i drugi sličnih sudbina: iščupani iz svog dvorišta i nasilno presadjeni u neki drugi svet – ne uvek prijateljski i sklon da pomogne . U dokumentarnom videu koji je deo predstave, ljudi nisu samo brojevi izbeglica, oni su lica, izrazi, pogledi iz kojih se čitaju misli i osećanja.

Celu predstavu pred nama nosi izvanredna umetnica, violiniskinja, pevačica, glumica, performerka Ljubica Damčević. Njena uloga je klupko od kratkih tekstova ali i pesama na grčkom, arapskom, hebrejskom, italijanskom, našem jeziku koje nam ona peva svojim divnim mekim i tamnim glasom.

Divljenje za delikatnu i istraživačku režiju Jadranke Andjelić.

Ali nešto sasvim posebno je bila publika . Suprotno očekivanjma i uvreženom mišljenju, u sali czkd je bilo stotinak srednjoškolaca, iz Beograda ali i iz nekih drugih krajeva čiji su se jezici mešali sa smehom, a zatim sa tišinom tokom pažljivog praćenja predstave . Kraj su dočekali potreseni – bar oni koji su učestvovali u razgovoru sa umetnicama – suočeni sa osećanjem da život može biti grub a raskorenjivanje bolno.

Divne male a velike stvari i ljudi svuda oko nas…ali malo vidljive u ovo okrutno vreme.

Ivana Stefanović, kompozitorka i spisateljica

 Uvek je izazov, kao selektoru, pronaći ne samo dobre predstave, već i predstave koje su prave za mesto održavanja. Verujem da sam postignao oboje sa “Zemljom”, vrhunskom predstavom, u pravom kontekstu: kao festivala otvorenog uma o jednakosti i društvenim pitanjima, sa različitim oblicima izražavanja i stranim umetnicima.

Saznanje da ste putovali preko Evrope da biste došli da nastupate učinilo je to posebnim za nas, publiku. Osetio sam da nam se predstava obratila direktno, i sa drugog mesta, iz drugog, obogaćujućeg ugla.

Mathieu Touzé, Direktor Théâtre 14 i selektor WOKE Festivala